Омладинска колумна

У Србији ведро. Много смо биле паметне и мудре.

Демократска Странка

09:00

Стигла сам на факултет где се очекивао почетак предавања.У препуном ходнику угледала сам моју пријатељицу, колегиницу, сродну душу М.Предавање је отказано. Погледале смо кроз прозор и скоро у глас рекле „ајде, палимо“. Углавном смо могле унапред да знамо шта друга мисли.Ушле смо у њеног преискусног голфа „двојку“ у коме је већ било прилично топло за ово доба године. Вожња са Вождовца ка центру је трајала дуже него обично. Био је то први сунчан дан те године, или је бар мени тако остало у сећању. На путу до центра смо набрајале све могуће кафее и ресторанчиће са баштом која би могла да задовољи наш апетит за сунцем у овом добу године. Одлука је пала на терасу на Калемегдану.Биле смо прва година факултета. Цео свет нам се вртео око предавања, нових спознаја о науци која нас је спојила али и око излазака и дружења. Могле смо сатима да седимо саме и дискутујемо као „велике“ о најразличитијим темама даначњице / тадашњице. МНОГО смо биле паметне и мудре. Знале смо одговоре на сва горућа питања. Све се чинло као да ће сунце заувек сијати.

11:30

Сунце је одлучило да нам свима покаже да пролеће превремено почиње. Смишљале смо како да га најбоље искористимо. Одлука је пала да кренемо пут Авале и да проведемо дан у викендици са мамом од М. Селе смо у горе поменуту „двојку“ од милоште названу „тенк“ и кренуле. У вездуху се осећала неописива енергија. Људи су први пут те године возили отворених прозора. Чула се граја на улици. Људи су трубели из својих кола и слушали најразличитију музику док су се пробијали кроз узасно напорни и досадни саобраћајни колапс.

12:05

Негде код угла Џ.Вашингтона и Таковске мама од М. је позвала да нас замоли да свратимо на Б.Брдо по неке ствари које је заборавила да понесе од куће, те смо скренуле са претходно предвиђене маршуте.

12:10

Како то само у Таковској може да буде.

По природи обе смо одувек биле оптимисткиње, врло често изазивајући код других и подругивање на рачун те наше особине која нас је насмејане водила кроз живот. Да би прекратиле досаду и напетост саобраћаја одврнуле смо најпролећнију песму икад снимљену, дует двојице примораца „Тропски бар“.

12:20

Уз игру и песму нисмо ни осетиле да смо се пробиле до Таквуда одакле се протезала К.Милоша не тако загушена.

12:30

Уз игру и песму нисмо ни приметиле да опет стојимо у месту. Опет гужва, опет трубе људи и дерњају се.

13:45

Стари раковички пут, скоро па код скетања на Авалски.

ОПЕТ ГУЖВА. Да ли је могуће? Није викенд?!

Сад смо већ и гладне и жедне и исцрпљене. Победили су чак и наш оптимизам.Успели су да нас сморе и разувере да ћемо икад стићи до те безбрижне кафе на веранди М. викендице са сунцем које нас топло греје.

14:15

Угашени мотори кола у колони која се формирала на старом раковичком путу.У једном моменту видимо повећу групу људи у униформама како се приближавају возилу 2-3 места испред нашег „тенка“.И нама су убрзо пришли. Врло озбиљим гласом су нам тражили сва документа која смо имале код себе. Претресли гепек. Пустили нас.

14:30

Наставиле смо ка одредишту. Код мотела „Хиљаду и једна ружа“ се губио домет скоро свим радио станицама. Нисмо знале шта се десило. Нисмо могле ни да претпоставимо. У незнају и тишини смо наставиле вожњу тог прелепог дана.

15:00

Паркирале смо ауто и ушле у дрвоиште. М. мама нас је дочекала са крајње драматичном фацијалном експресијом. Само је рекла да су пуцали на Премијера.

15:15

Шок. Страх. Збуњеност.

Упорно смо приморавале стари зарђали транзистор да нам да више информација шетајући га кроз двориште не би ли „ухватиле“ неку радио станицу са вестима. А кад смо пронашле локацију гледале смо у шкрипаву машину и ћутке чекале.

Туга. Страх. Бол. Нервоза. Паника. Туга. Бес. Нервоза.

До ток тренутка било је „лако“ очекивати добро сутра. Сви смо имали неког ко је врло снажно желео то за све нас. Мукотрпно радио. Објашњавао. У почетку сањао за све нас док се нисмо опустили и почели и сами да сањамо. Вероватно до краја нисмо живели његове речи. Чекали смо да нас он изведе из мрака и дубоко веровале у њега. Престале смо да сањамо.

Понекад ми се чини да смо тек оног тренутка кад више није био жив схватиле да морамо и саме да пробамо да мењамо свест света око нас па и себе саме. Нисмо баш мислиле да смо дорасле Гандију или Кингу али смо остале у уверењу да морамо наставити са радом на себи. Некад са више некад са мање ентузијазма бориле смо се све ове године.

Училе.

У неком тренутку смо поново почеле да сањамо и маштамо.

ДЕВЕТ година људи! Хеј! То је кратак временски период у историји једног народа али озбиљна цифра за живот једног човека, жене, детета.

Где сте били шта сте радили? Где сам била шта сам радила?

Вероватно сам могла много више и боље. Али и ја сам само људско биће које се бори из дана у дан, које учи и нада се.

И док завршавам ову белешку чујем сирене. Сличне онима које се се у даљини, заглушене трубама из околних аутомобила и нашим смехом и песмом из звучника, чуле 12.марта 2003. у 12:25 из правца Немањине улице, смера ка Кнеза Милоша.

Следимо визију!

Јелена Милиновић

 


Недељно јутро или “Како смо га пустили да цркне”

Демократска Странка

У Куриру, а сходно са проблематиком теме, недуго потом, освануо је и на ФБ И Тwittеr профилима текст “Пусти га нек’ цркне”.Свима вама, вероватно сада већ одлично познат, ретко ко га је избегао на свом тајм лајну, у недељу ујутру.

За неупућене, ради се о експерименту који су спровели новинари листа “Курир”, тако што је један од њихових колега сатима лежао на неколико локација у центру Београда, правећи се да му је позлило, а све са циљем да открију колико ће од укупног броја пролазника прићи да (лажном унесрећеном) помогне.

Наравно, како то у онлајн свету обично бива, успостављане су најразличитије дијагнозе; од стручних – како је заправо (не)реаговање пролазника класичан пример подељене одговорности у психологији или простије речено, оно кад сви мисле – “Ма, неко други ће да помогне”, у чему има и мало истине. Сви смо ми понекад конформисти, само треба одабрати прави тренутак за тако нешто.

Са друге стране, јавили су се и они који мисле да је заправо грешка државе (која је по правилу некако вечити окривљени) “што отвара азиле за псе, па јој грађани спавају на улицама”- о њима не бих ни реч рекла, јер ко не воли животиње не воли ни људе, притом једна са другом ситуацијом нису никако повезане а поређене је у домену frogs&grandmothers.

Мени можда најинтересантнија теорија је да су за овакву ситуацију у Београду криви такозвани провинцијалци,који су од престонице направили џунглу. Ево, ја потпадам под ту несрећну, исклеветану категорију(провинцијалаца) И баш сам радознала да ми неко објасни како је то због мене овај град постао неподношљив. Али да се међу одговорима не нађе она стара – свака част изузецима. Нисам изузетак И немојте да правите рачун без крчмара!

Не бринем ја за нас, онакви смо какви смо одувек и били, то само Курир воли сензације и патетику

Иако је и ишчуђавање у категорији “Какви смо то постали ?” незаобилазно, лајт мотив дана ипак је незанемарљив број онх који су коментаришући спорну вест наводили како су у сличним ситуацијама одлично снашли у улози спасилаца, И треба да будемо поносни на њих. Јер то је Србија у којој живимо и људи са којима живимо, не она коју је Курир (уз сво дужно поштовање листу) овим чланком покушао да пласира.

Људи су једноставно спремни да помогну, или то нису али их због тога не треба стрељати!

Како нам је јако својствено критизерство, дијагностификовање болести али никако и приписивање терапијенашли смо за сходно да оплетемо по овима што нису усудили да приђу, у овом случају – предмету експеримента. Ко зна који је разлог код тих, у најмању руку ноншалантних по среди, па се не усуђују да помогну некоме у невољи, можда неко лоше искуство од раније?! Ипак, најмање што може свако дауради је да позове хитну помоћ или полицију! С-В-А-К-О, чак и ови са којекаквим таумама из прошлости.

Урадите то! Колико због онога који је у невољи, толико и због вас самих. Не желите да живите са сазнањем да сте могли а нисте урадили нешто што заправо дозвољава да вас категоришу као човека, као људско биће.
Помозите старијој особи из вашег комшилука да се попне уз степениште, понесите јој кесе, уступите место трудници у дому здравља, мајци са дететом у превозу. Ако некоме позли, не значи да је пијан или дрогиран,помозите!

Чим помогнете, осетићете се боље – проверено.

Милица Шошић

'' Пре него што бациш камен на другога, реци шта си урадио ''

Демократска Странка

''Лако се народ да осуди туђи рад окупи у јединствено веће,

али ни тада признати неће да и сам плете тајне планове,

разуђених стратегија интересне кланове. Само се у критици

другог храбро сме, боље би било да свако гледа да сопственим трудом свом тиму допринесе.''

Ако бисте ви хтели у себе да погледате, да збројите улагања и остварења у свом животу - вама би сам камен из замаха руке испао. Да ли бисте се запитали: "У чему сам ја био најбољи? У чему је други био бољи? Да ли сам увек предузимао све што је до мене? Да ли сам увек признавао све што је до њега? Зар сам ја хтео да неко за мене нешто уради када ја за себе то нисам? Нисам ли ја у свему делио људе на ове и оне, на моје и твоје?" Нико не може да буде ни мало добар, кад се свако труди да буде што гори.

За почетак, нек утихну лелеци свих оних који су живи, здрави и уморни. "Ко нама даје за право да у животу после њега будемо поспани?!" Нек одрасту већ једном сви они застали у порођају зрелости кога неприродно спутавају само зато јер је природно болан! Нек стисну зубе сви они који су спремни да зарад коренитих реформи претрпе сада мале болне резове! Нек стану на црту свог животног фронта сви они који су пред сопственом борбом устукнули... а није се требало толико бојати, требало се борити!

Замислите тековине људских нематеријалних улагања као задивљујуће споменике у низу који се срамно скрнаве, сваки пут када се неправедно оштећују, потцењују, обезвређују. Зар ћемо то допустити?! Замислите покретачку снагу ентузијазма која акумулира радне потенцијале човека и таложи у темеље велелепних грађевина чији се низови шире у пространство без граница, које се успиње у небо без краја... Зар ћемо то пропустити?! Замислите стручне системе постављене на највиши престо, на висини где их не срозавају ниске службе појединих интересних циљева. Зар не би требало да је и стварно тако?! Замислите систем вредности јединствен, исконски и кристалан пред чијом се снагом и статуа од злата распада и нестаје у ништавилу. Зар није у томе моћ?! третирајте своје умове као крцата складишта неоткривених идеја, које снага духа разоткрива, енергија живота разграђује, ентузијазам амбициозних грла оплемењује, грла које храброст поткива у трци напред! Досегните до свог циља да бисте осетили океан ужитка где се усхићење задовољног човека таласа. Е, тако се живот живи!! тако је Зоран живео! Тако Зоран постоји - кроз дух који нам је Зоран у исти аманет оставио, кроз самопредавање нама откривене сржи здравих идеја!

Ако овако замишљене слике уткама у свест ми можемо остварити много. Ми имамо већ много! Човече, оставио ти је много! твоје је да узмеш од свог живота суштину, огроман део који се може издвојити, обликовати, управљати, креирати. Ако нам је неко пусти корење на здравом тлу, положио темељце од камена, оставио битне задатке, поставио правилне путоказе, открио крила - наше је да се винемо у неку бољу будућност и да путем његове храбрости слободно свету пружимо своје руке док у себе гледамо не би ли што бољи свет видели. Ја сам скупила снаге, можете и ви! Нек` свако крене од себе!

 

Сузана Марјановић

Демократска омладина Шабац

На добром путу

Демократска Странка

Мислим да је био четвртак. Пет година од атентата на Ђинђића. Овим поводом покрет „Европа нема алтернативу" организовао је почасну шетњу. Место окупљања био је, као и много пута пре тога,  плато испред Филозофског факултета. Нама, грађанима, подељене су црвене руже, које смо касније положили на гроб првог демократског премијера Србије. Стајао сам одмах поред Његошевог споменика. Као и остали, пажљиво сам слушао Зоранове поруке са импровизованог видеобима. Иза њега, у Студентском парку, као и свуда око нас, живот се настављао, људи су пролазили својим послом. Пажњу би им неретко привукао наш смех изазван метафорама тако карактеристичним за Ђинђића. То је она врста хумора у којој развучете полуосмех, подигнете обрве, спустите поглед и машете главом горе-доле, јер сте управо схватили „шта је писац хтео да каже"...

У једном од тих тренутака, осетио сам некакво комешање са моје десне стране. Подигао сам поглед и видео неколико младих људи на спрату Филозофског са истакнутим транспарентима. Обични бели папири са исцртаним компасима. Порука је схваћена, иако за њу ту није било ни место, ни време. Као, уосталом, ни за скривање иза сва четири слова (N, E, W и S), када смо сви знали да ова радикална младеж има само једну дилему - Исток или Запад. Људи су већ почели да их игноришу и враћају се Зорановој причи. Што због непријатности и стида (коју су грађани осетили у њихово име), што због дилеме коју су поново отворили  (а на коју сам имао само идеолошки одговор), моју пажњу је и даље држала „десница". Како рационално објаснити опредељење за било коју од „страна", у друштву које је због немоћи да на исто питање одговори, остало располућено између два календара или два писма? Још важније, како то представити овим острашћеним момцима, а да они то разумеју и прихвате? И, управо тада, када су млади радикали почели гужвати своје транспаренте и бацати их кроз прозоре, а неки од њих и да се разилазе, добио сам свој одговор. Наиме, никако ми нису ишли заједно њихов русофилски антиглобализам и амерофилски аутфит. Шта то спаја непрочитаног Толстоја и одевеног Адидаса? 

Или, којим колима су дошли ови момци, западњачким или источњачким? Или, које су марке њихови телевизори, компјутери, бела техника или намештај? У којим валутама се задужују и из чијих банака узимају кредите? У које земље емигрирају, кад упропасте своју? Када бране Косово, разбијајући београдске бутике, које марке одеће и обуће односе кући као ратни трофеј..? Ако у јавном животу (у коме су ствари најчешће ван њихове контроле) „бране веру отаца" пљујући по Западу, а у приватном (на кога могу утицати свакодневно и стопроцентно) су већи „католици од Папе", не би ли онда сами себе назвали лицемерима, или бар недоследнима?

Помислио сам како су ови момци, као и сви ми, макар несвесно или нагонски, већ направили избор кога потврђујемо својим свакодневним малим одлукама. А мали избори „обичних људи" основни су темељ сваке политике која поштује живот...

У тој замишљености, пренуо ме је Зоран који је ширио енергичност и са видеобима: „Ви можете да узмете акваријум и да направите од њега рибљу чорбу. Али не можете од рибље чорбе да направите акваријум. Скували сте рибе... Готово је..." Људи су тапшали јаче него иначе. А ја сам опет развукао онај полуосмех.

Никола Ивановић

Демократска омладина Чачак

Поглед у рикверц - недеља друга 2011

Демократска Странка

Прво јутро ове недеље освануло је под утисцима емисије „Упитник" са РТС-а. Истог дана, СНС је нас је обавестила да неће у коалицију са ДС ни под којим условима. Постављам себи питање, под којим то условима би ДС ушла у коалицију са СНС? Рамишљајући о томе, стигла је вест о новом заоштравању односа између СНС и странке чији  председник није дозволио 6.октобар.

Тунис 2011. -  Србија 2000. Осећа се мирис револуције! Осећа се жеља за слободом! Многи су ситуацију у Тунису описивали као Србију у октобру 2000. Ми, грађани и грађанке Републике Србије им желимо да у свему томе оду мало даље од нас, желимо да њима ових дана осване и 6. октобар! Догађаји у Тунису ће обележити читаву недељу која је за нама. Од немира, преко сукоба са полицијом, наређења да се смање цене хране, пада владе, бежања премијера, евакуације туриста и дипломатских радника... Можда ће и код њих за 11 година поскупети млеко у неком њиховом Имлеку, па у Шабачкој млекари, иако сада председник државе „има право" да одреди цене хране!

Пред крај суђења за убиство Бриса Татона, оштећена породица захтева финансијску одштету у износу од 200.000 Евра, што би према речима њиховог адвоката требала да исплати држава. Миладин Ковачевић други део? Не!

Република Србија би могла, међутим, да добије нови највиши правни акт о ком се ове недеље доста говорило. СПС и ЛДП су сложни у оцени да се је двопартијски систем лош, док СНС са 304580 потписа грађана тражи смањење броја посланика. Занима ме да ли међу тих 304580 потписа има и чланова других странака?

Ове недеље, многи од нас имали су прилику да примете нове регистарске таблице на улицама. Прве две таблице које сам видео, биле су залепљене на стакла аутомобила, вероватно зато што њихови власници нису пронашли пластичне држаче у новом формату, а можда и зато што су таблице помешали са налепницама које се добијају уз њих. Ово је можда први пут да једва чекам да ми истекне регострација, имам неописиву жељу да на плаво поље изнад ознаке СРБ прилепим 12 жутих звездица ЕУ. Хоће ли се неки полицајац усудити да ме казни због тога? Била би то велика срамота за Дачића! Међутим, да све не буде тако лепо у вези европских таблица Србије, побринула се косовска полиција која одузима нове таблице са ознакама косовских градова. Постављам неколико једноставних питања: Хоће ли Косово бити мање независно ако буду постојале таблице? Хоће ли већи број људи на северу почети да користи косовске таблице? Хоће ли се смањити  број аутомобила без таблица? Како ће прелазити Мердаре, Кончуљ и Доње Јариње? Да ли ће бити обезбеђена сигурност оних који возе са, не пример, БГ таблицама? Када ће човек (не наводим етничку припадност) на Балкану (не наводим тероторију) моћи да вози свој аутомобил (не наводим регистарске таблице) СЛОБОДНО и без страха?

Занимљиво је понашање наших новинара када је у питању Балкан. На Б92 су се појавиле две вести, једна је „Ухапшена два СРБИНА у Грачаници", а друга „Држављанин Србије возио 240 км/ч (у Хрватској)". Када се користи која врста категоризације човека? Када је битније држављанство, а када етничка припадност?

Утешна је чиљеница да од недавно два полицајца, један из Србије, а други из Хрватске, од скоро седе заједно у канцеларији на граничном прелазу Бајаково и комуницирају о криминалцима на једној и другој страни. Било би добро када би полиција и царина могла у пару да врши контролу путника и на тај начин скрати време преласка границе за пола.

Средином ове недеље, дочекана је и Нова година по старом календару или како неки воле да је називају СРПСКА Нова година. Ако је СРПСКА зато што се онолико пуцало, србовало и лудовало, онда то није тако похвално. Срећно!

Војислав Вујић

Председник ИО ДОБ

Поглед у рикверц - недеља прва 2011

Демократска Странка

Прва недеља 2011. године почела је са неколико лепих вести. Они који су први успели да се опораве од дочека, имали су прилику да први сазнају да је министар војни рекао „Вољно!" и да је наша војска напокон постала у потпуности професионална. Да све не буде тако европски, модерно и прогресивно, побринули су се свештеници за које је најављено да ће ускоро моћи да служе „верску службу" у касарнама ВС. Утешно је, међутим, то што је оваква врста службе предвиђена за свештенике свих „традиционалних" верских организација. О томе шта је са секуларношћу или поштовању права атеиста, па чак и припадника „НЕтрадиционалних" верских организација, мислићемо неки други пут! Истог дана, првог јануара, Мађарска је преузела председавање ЕУ, а Евро је постао званична валута у Естонији.

Када смо већ код европских итеграција и нас су сачекале лепе вести- смањене су царинске стопе на производе који долазе из ЕУ са око 8% на око 2%. За нас лаике, то подиже оптимизам да ће цене неких производа, на пример технике убрзо бити смањене пар процената или ће ипак, као са нафтним дериватима и поред престанка монопола НИС-а, цене убрзо да порасту. Из крајности у крајност, као и све! Власт нас је у налету вести обасипала порукама да ће у 2011. бити боље и лакше, а убрзо затим, да ће бити тешко. Неки су остали збуњени! Можда је то један од разлога због ког су грађанке и грађани Србије међу највећим песимистима на свету уз Британце и Италијане - неке од најбогатијих земаља. Оптимисти би рекли да и то није лоше, ако су по истом истраживању међу највећим оптимистима грађани Авганистана, Ирана и сличних земаља „у развоју". Било како било, разлога за оптимизам има, ако ни због чега, онда због празничне недеље која је почела Новом годином, а завршила се Божићем. Док су Аргентинци имали прилику да уз дочек осете подрхтавање тла, нешто јаче него оно у Краљеву,  посетиоце „Улица отвореног срца" у коју, верујем, већина вас никада није отишла јер је први дан сваке године резервисан за спавање, били су хумани, јер су сав приход на „Улици" упутили санирању последица земљотреса.

Старији суграђани ће добити пензије веће за 2%, за моју бабу то представља додатних 200 - 300 динара. Како стари кажу „Да једно зло никада не иде само" потврдила је и вест да се запалила зграда Општине Краљево, срећом без жртава и већих последица. И док се и даље прича о реконструкцији Владе Србије, Мркоњић се хвалио како су га „јурили по згради Председништва и молили" да повуче оставку коју је поднео због критика председника о току радова на Коридору 10. На срећу, још увек 62% гађана Србије подржава пут ка ЕУ, за чега имамо подршку председавајуће Мађарске, али и конкретнију подршку која долази из Париза а тиче се кандидатуре, судећи по речима министра Ђелића. Како је почела, ова недеља, тако је и зваршена, уз пријатеље, што би новинари рекли „коју чашицу више" и печење, које су милиони чекали цео Бадњи дан гладујући уз рибу и пребранац, кришом једући саламу и чоколаде, како би га који минут после поноћи грицнули, ако ништа онда бар уво или реш печен репић! Живели!

Војислав Вујић

председник ИО ДОБ

Поткатегорије